top of page

Ekskluzivno! Pronašli smo Mustafu, pevača koji je spavao ispod mosta

"Ja sam od sedme godine pevao na ulici. Otac mi je nastradao. Mi smo spali niz pećinu autom. Otac nam je poginuo, a brat i ja smo ostali živi. Imam tu ožiljak", počeo je svoju potresnu ispovest Mustafa dok nam je pokazivao obraz na kojem je beleg od tragičnog dana

Printskrin: Telegraf


Ulični pevač Mustafa Hrustić (24) iz Zenice, o kome je Telegraf.rs prvi pisao, a koji je živeo ispod mosta, ponovo ima krov nad glavom.

Zahvaljujući dobrim ljudima, najpre Mariji Šerifović, koja je podelila apel da je povežu sa ovim skromnim momkom, on se vratio u stari stan.


Ekipa Telegrafa uputila se ka ovom bosanskom gradu kako bismo se upoznali sa Mustafom.


Iako je imao težak život, on nas je u Zenici dočekao s osmehom i ljubazno nas primio u svoj skromni, privremeni dom. Trošna sobica na periferiji grada njegovo je "parče sreće", a kako nam priznaje, zahvalan je svim ljudima koji su mu pomogli.


Nažalost, njegova životna priča veoma je teška. Kao sedmogodišnji dečak ostao je bez roditelja, a ljudi koji su vodili brigu o njemu su ga od malih nogu primoravali da zarađuje. Tako je Mustafa izgubio pravo na srećno i bezbrižno detinjstvo, ali i pravo na školovanje, zbog čega sada plaća cenu.


- Ja sam od sedme godine pevao na ulici. Otac mi je nastradao. Mi smo spali niz pećinu automobilom. Otac nam je poginuo, a brat i ja smo ostali živi. Imam ožiljak na licu - počeo je svoju potresnu ispovest Mustafa dok nam je pokazivao obraz na kojem je beleg od tragičnog dana.


- Tada su nas preuzeli drugi ljudi, pa smo morali raditi za druge. Ako ne doneseš dovoljno para, onda nam prete batinama. Pa smo mi bežali od kuće. Nisam gledao da li je sneg, kiša, spavao sam ispod balkona.


Kao vrlo mlad Mustafa se zaljubio i sklopio brak sa svojom partnerkom, ali je doživeo razočaranje.


- Došao sam do 17. godine.... Oženio sam se i mislio sam da ću biti veseo.... Žena me je varala... Voleo sam je, ali sam otišao i preboleo je. Bili smo u braku tri godine. Ona i ja smo završili, nemamo kontakt. Snašao sam se. Pevao sam po ulici, Srećko me je snimao. On je dobar i njemu se zahvaljujem. I jedna gospođa me je sklonila s ulice. Puno joj hvala. Kad je bila najveća zima, primila me je u svoj dom. Jeste da je i ona bolesna, ali kuvala mi je i brinula o meni - priča mladić sa zahvalnošću u glasu.

Printskrin: Telegraf


Iako nije pohađao nastavu, zahvaljujući internetu je naučio da čita i piše.


- Nisam išao u školu, ali sam preko interneta naučio da pišem i čitam. Pokušao bih i da se školujem, na sve pristajem, samo da imam svoj dom. Da ne razmišljam o kiriji. Ja bih radio i neki posao, da mi neko objasni kako se nešto radi, jer nisam išao u školu - iskreno kaže Hrustić, koji veliku zahvalnost duguje i komšijama.


- Pomažu mi. Nekad me odvezu u grad, kad treba, ako nemam šta da jedem, skuvaju mi. Operu mi odeću...


Zbog uličnog pevanja kaže da se suočio i sa brojnim predrasudama, a neprijatnost je imao i sa organima reda.


- Odem u čaršiju da pevam, stavim kutiju. Nekad zaradim 30, nekad 50, a nekad i 80 maraka. Ali moraš na stranu odvajati da skupiš za kiriju. Pa me tera policija, pišu mi kazne. Jednom su mi oduzeli zvučnik. Ja sam to zaradio, ljudi su mi pomogli da to sebi kupim. Imam i račun gde sam kupio, koliko sam platio. Ja to nisam ukrao. Ne znam kako imaju pravo da uzmu tvoju stvar. Rekao sam policijacu: "uzimaš mi moj hleb". On me je digao za prsa i opsovao: "Još jednom te vidim da pevaš, baciću i tebe i zvučnik" - prepričava nam Mustafa i dodaje da ne bi uzeo ono što nije njegovo.


- Ja nikad ne bih ukrao. Da sam gladan, radije bih pitao u pekari: "Molim te, daj mi burek ili sendvič", dao bih ono što imam.


U javnosti se spekulisalo da su ga gazde iz stana u kome boravi isterale jer nije imao za kiriju, ali on kaže da je sam napustio isti kada je shvatio da nema više novca.


- Meni su gazde rekle da ne moram da idem, da će me sačekati. Ali ja ne volim da sam ikome dužan. Spavao sam u šatoru ispod mosta. Jedna gospođa mi je dala jastuk, ćebe, imao sam dušek. Obučem jaknu i pokrijem se... Ali sam izdržao - rekao nam je hrabri mladić kroz suze, a potom nas sproveo kroz stan.


S ponosom je pokazivao skromno opremljene prostorije, omaleno kupatilo, zastavu BiH, ručni sat koji je dobio na poklon, policu sa ukrasima i njemu važnim stvarima, kao i stari televizor. Otvorio nam je i vrata svog ormara i pokazao garderobu, izvinjavajući se, jer nije stigao da pospremi.


Mnoge je potreslo kada je Mustafa rekao da nema nikoga, ni oca ni majku. Ipak, otkrio nam je da ima brata i tetku.


- Čuo sam da je on tu po Zenici, verovatno peva. U kontaktu smo. Vratiće se u ovaj stan. Tetka je bolesna, kad nemamo za lekove... Treba da se operiše. Ne želim da joj smetam - kaže on.


Ipak, sa srećom u glasu govori o predstojećim planovima. Kako kaže, letnji period je dobar za zaradu od pevanja.


- Čekam vašare, sad ih je dosta. Kad je leto, ne sekiram se, pomoć mi ne treba. A kad je zima nemam ni za drva, za hranu, kiriju, teško mi je.


Oni koji ga poznaju su ga savetovali da se prijavi na takmičenje "Zvezde Granda", a on je tada priznao da za to nema ni novca, a ni odelo. Naša ekipa mu je za poklon donela nešto garderobe, ali i namirnice, čemu se neizmerno obradovao.

- Ja bih dao sve od sebe u "Zvezdama Granda", makar samo pevao. Ne moram ni da prođem, samo da ispunim želju svima koji me podržavaju. Marijin me je menadžer kontaktirao, čekam njen poziv. On mi je rekao da Marija hoće da mi pomogne da imam svoj dom, tu mi je srce otvorila - završava on. Celu ispovest poslušajte u snimku na početku teksta.


Izvor: Telegraf

Comments


bottom of page